KRITIČKI OSVRT NA STAVOVE IZ SUDSKE PRAKSE

KRITIČKI OSVRT NA STAVOVE IZ SUDSKE PRAKSE

Iz presude Osnovnog suda u Brusu P 567/23 i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 924/25 proizlaze sledeći novi pravni stavovi, koji u značajnoj meri odstupaju od važećih zakonskih rešenja i ustaljene sudske prakse.

1. „Registrovano poljoprivredno gazdinstvo (RPG) ima status fizičkog lica – preduzetnika“

Ovaj stav je pravno problematičan, jer zakon izričito propisuje da poljoprivredno gazdinstvo nije pravno lice, već proizvodna jedinica (član 2. Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju).

Iako RPG može biti registrovano na fizičko lice, to ne znači da samo gazdinstvo kao takvo ima status preduzetnika. Status preduzetnika pripada isključivo nosiocu gazdinstva, a ne gazdinstvu kao posebnom entitetu.

Prihvatanje stava da RPG ima status fizičkog lica–preduzetnika značilo bi stvaranje pravnog subjekta mimo zakona, što može dovesti do ozbiljne pravne nesigurnosti i kolizije sa postojećim zakonodavnim okvirom.

2. „RPG može biti stranka u parničnom postupku“

U direktnoj vezi sa prethodnim stavom, pravna nesposobnost RPG-a kao entiteta podrazumeva da ono ne može biti nosilac procesnog subjektiviteta, odnosno ne može samostalno tužiti niti biti tuženo.

Ako sud implicitno prihvata da se iza RPG-a nalazi fizičko lice – nosilac gazdinstva, tada bi formalna stranka u postupku moralo biti upravo to fizičko lice, a ne RPG.

Ovakav sudski stav je pravno sumnjiv, jer dovodi u pitanje osnovna pravila parničnog prava o stranačkoj i procesnoj sposobnosti.

3. „Dosuđeni iznos se isplaćuje zastupniku, a ne RPG-u“

Ukoliko RPG nema svojstvo pravnog lica, tada se isplata po presudi mora izvršiti nosiocu gazdinstva kao fizičkom licu, jer samo on može biti titular prava i obaveza.

Situacija u kojoj se presuda vodi u korist ili na teret RPG-a, a isplata se vrši zastupniku, ukazuje na neprecizno procesno legitimisanje i može izazvati ozbiljne probleme u izvršnom postupku, naročito ako zastupnik nije identičan nosiocu gazdinstva.

4. „Ugovor o kupoprodaji maline može biti zaključen i usmeno, uprkos imperativnoj normi“

Ovo predstavlja najproblematičniji presedan od svih navedenih.

Član 23. Zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda izričito propisuje obaveznu pisanu formu za ove ugovore, upravo radi sprečavanja zloupotreba i obezbeđivanja pravne sigurnosti.

Sud koji priznaje punovažnost usmenog ugovora, suprotno imperativnoj normi, narušava načelo zakonitosti. Jedina situacija u kojoj bi ovakav stav eventualno mogao biti održiv jeste slučaj kada je ugovor već u potpunosti izvršen od obe strane, i to eventualno iz razloga pravičnosti – ali ni tada bez pravnih posledica po ugovorne strane.

5. „Tužilac ima izbor između izvršenja na osnovu verodostojne isprave i redovne tužbe, bez obzira na pravni interes“

Ovaj stav jeste delimično u skladu sa sudskom praksom, jer Zakon o izvršenju i obezbeđenju omogućava poveriocu izbor između predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave i pokretanja parničnog postupka.

Međutim, pravni interes za podnošenje redovne tužbe mora postojati, naročito kada je brži i ekonomičniji izvršni postupak dostupan.

Sudovi ovakvim stavom relativizuju pojam pravnog interesa, što može biti opravdano u posebnim situacijama (npr. kada se traži utvrđenje prava, a ne samo naplata), ali ne kao opšte pravilo.

Zaključak

Sudovi u navedenim presudama očigledno odstupaju od klasične doktrine i važeće zakonske prakse. Pojedini stavovi nose značajan pravni rizik i mogu dovesti do ništavosti ili neujednačene primene prava, naročito u pogledu:

• statusa RPG-a kao subjekta prava,

• procesne sposobnosti RPG-a,

• dopuštanja usmenog ugovora suprotno imperativnoj normi.

Ovi stavovi nesumnjivo zavređuju ozbiljnu stručnu raspravu.