PONOVO o primeni čl. 15 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Konačno,opšte prihvaćen je stav da se odredbe čl.15 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuju na presude donete pre stupanja na snagu tog Zakona (04.11.2023.g.).

Taj sudski stav,prema kom se izmene člana 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuju na izvršenje pravosnažnih sudskih odluka donetih pre njihovog stupanja na snagu, iako se izvršenje sprovodi nakon tog momenta, zasnivaju se na uskom, pretežno formalističkom razumevanju načela zabrane retroaktivnosti. Takvo tumačenje polazi od pretpostavke da je pravna situacija okončana samim donošenjem presude, zanemarujući činjenicu da njeno izvršenje predstavlja poseban i samostalan stadijum sudske zaštite.

Nasuprot tome, ustaljena praksa Evropskog suda za ljudska prava dosledno ukazuje da se pravo na suđenje u razumnom roku, u smislu člana 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima, ne iscrpljuje donošenjem konačne sudske odluke, već obuhvata i fazu njenog izvršenja, budući da bi suprotno shvatanje učinilo pravo na sud iluzornim¹. Sud je dodatno razvio koncept prema kojem neizvršenje pravosnažne sudske odluke predstavlja povredu trajnog karaktera, koja postoji sve dok obaveza utvrđena presudom ne bude ispunjena².

Sličan pristup prisutan je i u praksi Ustavnog suda Republike Srbije, koji u više odluka polazi od toga da se razumnost trajanja postupka ceni do potpunog izvršenja sudske odluke, te da izvršni postupak čini sastavni deo ustavnog prava na suđenje u razumnom roku³. U tom smislu, Ustavni sud prihvata da povreda ovog prava ima karakter kontinuirane povrede, što nužno implicira primenu propisa koji važe u periodu njenog trajanja.

Polazeći od navedenog, primena izmena člana 32. Zakona na postupke izvršenja koji se sprovode nakon njihovog stupanja na snagu ne može se smatrati povratnim dejstvom zakona, već njegovom neposrednom primenom na neokončanu pravnu situaciju. Ograničavanje domašaja ovih izmena isključivo na sudske odluke donete nakon njihovog stupanja na snagu dovodi u pitanje delotvornost zakonskog mehanizma zaštite, naročito u predmetima u kojima problem prekomernog trajanja postupka proizlazi upravo iz faze izvršenja.

Fusnote

1. ESLJP, Hornsby protiv Grčke, presuda od 19. marta 1997, st. 40.

2. ESLJP, Burdov protiv Rusije (br. 1), presuda od 7. maja 2002; Burdov protiv Rusije (br. 2), presuda od 15. januara 2009.

3. Ustavni sud RS, Už-1625/2009; Už-4150/2010; Už-2894/2012.

   
   

   Ipak,do daljnjeg smo u obavezi primenjivati takav stav.